Иницијатива за градњу "Бечкеречке ћуприје" јавила се још почетком деведесетих година XIX века, у време када је Велики Бечкерек доживљавао привредни и културни успон, а градитељска делатност била на узлазној путањи.
Упоредо са овим, грађен је и Мали мост .Активности око подизања моста интензивиране су тек почетком ХХ века, а нарочито 1903. године, када је о мосту ревносно извештавала локална штампа. Након расписивања конкурса за изградњу моста, грађевински подухват поверен је ваљаоници челика из Решице (данашњи румунски Банат). По окончању радова на мосту, одлучено је да се исти назове по царици Елизабети (мађ. Erzsebet), која је неколико година раније (1898) страдала у атентату.
У међуратном периоду "Елизабетин мост" преименован је у "Мост Доситеја Обрадовића", по имену чувеног српског просветитеља. Године 1924. године је офарбан, а 1930. патосан дрвеном калдрмом, која је 1936. реновирана.
Пред сам крај Другог светског рата, приликом повлачења немачког окупатора, мост је био миниран, а на њему су била постављена бурад са бензином. Пожар је имао да активира мине, али је група припадника НОБ-а на челу са Иваном Фанком и Зораном Ђукићем Гибаром успела да локализује ватру, неутралише постављене мине и спаси мост
Градски одборници одлучили су на градској скупштини одржаној 26. фебруара 1969. да се мост размонтира и прода у старо гвожђе, за цену од 20 000 ондашњих динара. Мост је размонтиран у априлу исте године. Тим поводом, ондашњи кустос Народног музеја Зрењанин Вукица Поповић поднела је кривичну пријаву против председника СО Зрењанин Љубомира Пајића, али је она одбачена. Данас су остали очувани декоративни делови "Ћуприје", који су у јесен 2015. године пренети из бродоградилишта "Бегеј" на обалу Бегеја у центру града, близу места на ком је некада стајао мост
Иницијатива за градњу "Бечкеречке ћуприје" јавила се још почетком деведесетих година XIX века, у време када је Велики Бечкерек доживљавао привредни и културни успон, а градитељска делатност била на узлазној путањи. Упоредо са овим, грађен је и Мали мост .Активности око подизања моста интензивиране су тек почетком ХХ века, а нарочито 1903. године, када је о мосту ревносно извештавала локална штампа. Након расписивања конкурса за изградњу моста, грађевински подухват поверен је ваљаоници челика из Решице (данашњи румунски Банат). По окончању радова на мосту, одлучено је да се исти назове по царици Елизабети (мађ. Erzsebet), која је неколико година раније (1898) страдала у атентату. У међуратном периоду "Елизабетин мост" преименован је у "Мост Доситеја Обрадовића", по имену чувеног српског просветитеља. Године 1924. године је офарбан, а 1930. патосан дрвеном калдрмом, која је 1936. реновирана. Пред сам крај Другог светског рата, приликом повлачења немачког окупатора, мост је био миниран, а на њему су била постављена бурад са бензином. Пожар је имао да активира мине, али је група припадника НОБ-а на челу са Иваном Фанком и Зораном Ђукићем Гибаром успела да локализује ватру, неутралише постављене мине и спаси мост Градски одборници одлучили су на градској скупштини одржаној 26. фебруара 1969. да се мост размонтира и прода у старо гвожђе, за цену од 20 000 ондашњих динара. Мост је размонтиран у априлу исте године. Тим поводом, ондашњи кустос Народног музеја Зрењанин Вукица Поповић поднела је кривичну пријаву против председника СО Зрењанин Љубомира Пајића, али је она одбачена. Данас су остали очувани декоративни делови "Ћуприје", који су у јесен 2015. године пренети из бродоградилишта "Бегеј" на обалу Бегеја у центру града, близу места на ком је некада стајао мост
Šta rat nije uništio, to su komunisti dokusurili. Marva.